Zavisnost može da se posmatra kao lični izbor pojedinca, bolest ili socijalna devijacija. Različit pogled na zavisnost  proizilazi od različitog pristupa istraživača i tretmana zavisnosti.

To je veliki,  ne samo individualni (zdravstveni), već i porodični, socijalni i ekonomski problem jednog društva. Istraživači su analizirali zavisnost kroz mnoge nivoe, od biohemije ćelija, genetike, neuronskih projekcija, promena u strukturama mozga i funkciji itd...

Prvi korak za svaku osobu prilikom "ulaska u potencijalnu zavisnost" je njen lični izbor, ali kada se postane zavisan, gubi se kontrola u ponašanju, na štetu sopstvenog zdravlja, i više ne postoji "lični izbor" – već neodložna potreba. U svesti je jedino konačni cilj -zadovoljstvo, i to “odmah”.
Zavisnost treba razlikovati od navika i prisila (kompulsije).

Navike su aktivnosti koje osoba ponavlja, često  nesvesno, i koje mogu da budu štetne ili bezopasne. Navike najčešće mogu da se prekinu. Međutim, ako se duboko ukorene, mogu da prerastu u kompulsije. Kompulsije ili prisile su ponavljane radnje koje su iracionalne i izvode se u ritualnim manirima, a posledica su opsesija, kako bi se osoba oslobodila straha ili anksioznosti. Kompulsije ograničavaju uživanje u životu, ali najčešće nisu destruktivne.

Zavisnost je oblik preterane vezanosti koja je uslovljena bilo biološkom  ili psihološkom potrebom čoveka, a doprinosi razvoju određenih (zdravstvenih, porodičnih, profesionalnih, socijalnih) posledica.
Zavisnost je destruktivna po čoveka, porodicu i društvo, i upravo zbog zdravstvenih posledica zavisnost se posmatra kao bolest.

Postoje zavisnička ponašanja, zavisnosti od supstance i zavisnosti od nekih aktivnosti. Čovek može da postane zavisan od svega što mu donosi zadovoljstvo (ponašanje, aktivnosti, objekat, supstanca) !

.......