Već od sredine XX veka  postaju sasvim uočljive promene u poimanju čoveka i njegove   suštine. Energija i entuzijazam oslobođeni  pobedom   nad fašizmom u II Svetskom ratu, brz razvoj savremenih tehnologija, ekonomski napredak  i osvajanje Svemira, zatim, brz razvoj demokratije i osvajanje liberalnih sistema vrednosti sve su više odvajali post-modernističkog čoveka od ideologije moralnog konzervativizma sa kraja XIX  i početka XX veka. To je značilo sve veće odvajanje pojedinca od društvenih grupa, pa i porodice i sve veće  usmeravanje ka individualnom i ka traženju ličnog identiteta.

Postalo je mnogo lakše i poželjnije ispoljiti agresiju, koja dobija povoljnu odrednicu – takmičarska, ili konstruktivna. Izražavanje seksualiteta postaje obavezni “razvojni zadatak” u formiranju sopstvenog identiteta, a prepreke u realizaciji svih aspekata agresivnosti i seksualnosti postaju sasvim minimalne.
Praiskonska želja čoveka je da sebi pribavi sto više zadovoljstva, opuštanja i radosti. Od davnina on  traži metode i sredstva izvan sebe samog - da to dostigne. Tražio ih je i našao  u prirodi   verujući da postoji taj  “dar Bogova” (alkohol, marihuana, coccain) pa ih je potom izmišljao i  u laboratorijama (heroin, LSD, amfetamin, ecstasy,). Plaćao je i plaća skupu cenu da pobegne od  nesavršene i “ružne slike o sebi”, i pored svih neuspeha, potraga se nastavlja.

Pojava sve bržih kompjutera i najzad pojava interneta zaokružuju sliku o moćnom  postmodernističkom čoveku i dostignuću njegovog  blagostanja.  Definitivno mu je  sada sve na dohvat ruke, ni za šta se više ne mora izlaziti iz svog individualnog “raja”. Čovek sada može komunicirati sa bilo kim na ovom svetu, može dostići sva znanja i bogatstva čitave civilizacije. On je najmoćniji u Prirodi. Izmaštani, prelepi svet - virtuelni svet postaje sastavni deo njegovog stvarnog života. San je ostvaren...

Sve droge, uz efekte opuštanja ili euforije, pružaju korisniku i neku željenu, a nedostignutu interakciju iz koje će proisteći zadovoljstvo ili osećanje moći. Sve droge pre svega omogućuju manji
ili veći stepen dezinhibicije i spremnosti da se prekrše norme ili tabui i probije ograničenje realnosti.

Zvuči nestvarno, ali efekti droge mogu se postići i bez unošenja psihoaktivne supstance u  organizam. Poodavno su poznati zavisnost od rada (workholism), patološko kockanje, u novije vreme besmislene kupovine (spenderism). U toj grupi zavisnosti se nalaze i kompjuteri i sledstveno tome internet.

Izgleda da internet, realno povećavajući   mogućnosti efektivnog komuniciranja, obezbeđuje korisniku i efekat dezinhibi-cije, ili otkočenja pri komuniciranju. Korisnik nema prepreku da komunicira nerealnu sliku o sebi, da idealizuje i  izmišlja sebe i zamišlja poželjnu sliku osobe sa kojom uspostavlja interakciju. Dezinhibiciju uvek prati agresija, rušenje granica i probijanje konteksta. Broj komunikacija može biti ogroman, korist i zadovoljstvo neograničeni, a štetni efekti po mišljenju korisnika nikakvi. Dakle, internet ustvari ima sve odlike droge  čije se doze mogu  beskrajno povećavati.

Oštećenja koja mogu  nastati u telu i psihičkom funkcionisanju ovih zavisnika, vrlo su slična, a pojedina čak i identična  onim premećajima i oštećenjima koja se susreću kod zavisnosti od psihoaktivnih supstanci. Postojanje ovih “novih” zavisnosti baca potpuno novu svetlost na prirodu bolesti zavisnosti kod čoveka. Postalo je jasno da mnoga oštećenja, za koja se mislilo da su nastali kao direktna posledica unošnja psihoaktivne supstance, ustvari nastaju zbog poremećaja u “sistemu nagrade” savremenog čoveka. Dakle, izmenjena priroda i suština čovekova, njegovi novi motivi i nova stremljenja mogu ozbiljno da izmene kompleksni biohemizam njegovog mozga, pa i čitavog organizma.

Lečenje ovako nastalih poremećaja, svakako, da samo jednim delom ima vezu sa klasičnom medicinom, a mnogo većim delom zahteva promene u ponašanju i primarnim motivima ljudskog ponašanja  i postojanja, a to znači  vraćanje čoveka samom sebi i svojim bližnjima. Dakle vraćanje čoveka komuniciranju sa drugim realnim čovekom. Ako se to ne spozna i  ne prihvati šteta može da bude jos veća za pojedinca, pa i za njegove bližnje.

Prividna slika nepostojanja  naučne medicinske linije: štetni agens –patofiziologija - klinička slika - lečenje, u nastajanju ovog poremećaja,   može da proizvede negiranje postojanja bolesti i sledstveno tome nelečenje i produbljivanje ostećenja..

U tom smislu pojava ove knjige i njena vrlo izražena savremenost predstavljaju neophodnu i vrlo značajnu informaciju, koja skreće pažnju na problem koji već sada i nije tako mali, a koji preti da zauzme veliki prostor u patologiji ponašanja  gotovo rame uz rame sa ostalim bolestima zavisnosti.